Poljubit ću je uskoro, možda

Poljubit ću je uskoro, možda Zanimljiva priča o trinaestogodišnjem Filipu i Liviji koji su svaki na svoj način opterećeni problemima odrastanja i bolesti. Priča je jednostavna i tečna, prepuna uvjerljivih i životnih, ponekad dijalektnih dijaloga te situacija koje nas povezuju s problemima današnjih tinejdžerskih naraštaja. – Problem se više ne može odgađati! – reče mama. – Čekala sam samo da završi školska godina! Problem o kojemu je govorila bila je moja debljina. Za doručak i ručak jeo sam, recimo, malo više nego dečki moje dobi, ali sam s večerama pretjerivao. Večerao sam previše, priznajem, ali ja tu ništa nisam mogao. Želudac je tražio, a zubi mljeli sve čega su se dočepali. Mama je mislila da ja uživam u svojoj debljini. Da je ona bila u mojoj koži kad su za mnom vikali: “Rok-gic, rok-gic! Čuvaj, ide Giconja!”, ne bi tako mislila. Vodila me liječnici. Pio sam nekakav smrdljivi lijek. Radio sam čudne vježbe. Mama je vozila bicikl, a mene vukla za sobom na uzici kao kućnog ljubimca. Kao – to će pomoći, od trčanja ću izgubiti kilograme. Ali ništa. Od svega toga ja sam se još više udebljao, bujao kao tijesto od kojega je mama pekla buhtle, a koje sam ja, jednu za drugom, dvadeset učas smazao. – Od danas ćeš bez večere na spavanje! – mama je odsjekla prvoga dana kada je završila školska godina.